Treba raditi i stvarati

  Ako bi jednom rečju mogli opisati karijeru „Dža ili Bu“ to bi verovatno bila reč „beskompromisnost“. Bili su i ostali bend koji se ne libi da jasno i glasno poruči šta misli o svetu koji nas okružuje, njegovim devijacijama i stranputicama. Na počecima karijere su im zabranjivane pesme jer su dirali u ikone komunizma, danas im otkazuju nastupe jer upiru prstom u lice onima koji kroje politički život naše zemlje. „Dža ili Bu“ ovog leta praši na Zlatiboru i zajedno sa nama, bar na momenat osvaja slobodu koja je svima preko potrebna. To je dovoljno dobar razlog da razgovaramo sa Nebojšom Simeunovićem Sabljarom, pevačem i liderom ovog izuzetnog benda. -Nedavno ste proslavili 30 godina postojanja. Iz ove perspektive, kako vam izgleda put koji ste prešli tokom te tri decenije? Mogu reći da sam zadovoljan onom sto smo uradili za ovih 30 godina postojanja benda. Možda smo mogli da uradimo više ali bi to onda bilo na uštrb nasih stavova, a stav koji imamo je nešto što predstavlja pečat benda Dža ili Bu.   -Dža ili bu, objektivno, nikad nije bio bend za koji bi mogli reći da je komercijalan. Šta vas je to toliko drugo održalo na sceni? Koliko puta ste se za to vreme naši pred izborom „Dža ili bu“? Ne bih se složio sa tim. Mislim da je Dža ili Bu oduvek svirao vrlo komercijalnu muziku. Problem je jedino u tome sto je uvek fukcionisao sam za sebe bez menadžera, marketinga I podrske muzičkih klanova. Pogledajte, naprimer, poslednja dva albuma. Da je pesme kao sto su “Vip”“Gasio sam Mrak” ili “Zauvek” snimio i odsvirao neki od bendova koji imaju podršku muzičkih klanova u Srbiji to bi bili mega hitovi. Rokenrol je postao veliki biznis, a mi smo uvek previše na njega gledali samo sa muzićke strane, nikad sa poslovne. “Ustani i Kreni” je naš najveći hit i postao je tako što se u vreme kad je izašao besomučno vrteo kako na radiju tako i na televizijama. Lično mislim da imamo puno boljih pesama, ali jednostavno hit se pravi medijskim bombardovanjem za koje mi danas nemamo mogućnosti.   – Uprkos svemu, domaći rokenrol decenijama pokazuje izuzetnu vitalnost. Iznova se pojavljuju neki mladi ljudi spremni da uzmu gitare u šake i krenu u neku svoju, ličnu pobunu. Šta ga to održava živim i, reklo bi se, nesalomivim? Ima puno mladih bendova. Ja inače od 1996. godine imam studio pod imenom FABRIKA u kome često snimam mlade bendove. Trudim se da im pomognem koliko mogu, da im prospem neku foru, da im ukažem na dečije bolesti koje smo mi prošli. Bore se. Neki opstanu a mnogi i nestanu. Da...

Read More

DŽA ILI BU

 ...

Read More

Izgubljeni su evergreen

    Od svog nastanka „Let 3“ provocira  javnost svojim stihovima, koncertima i stavovima. U svom ratu protiv univerzalne gluposti, Riječani ne prezaju od teških reči i vulgarnosti što izaziva podeljene reakcije. Dok ih njihovi poštovaoci slave, drugi deo javnosti ih razapinje na stub srama.  Prosto, „Let 3“ nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Ovog leta sviraju na zlatiborskom HillsUp festivalu. Tim povodom , razgovarali smo sa Zoranom Prodanović em Prljom jednim od ključnih ljudi ovog čuvenog benda. Vaše nastupe često ocenjuju kao šokantne. Šta vas šokira? -U današnjem svijetu je postalo teško naći nešto što šokira, ali nas uvijek iznova uspijeva šokirati nepravda i manjak solidarnosti i razumijevanja među ljudima koji je sveprisutan. Let 3 nije samo muzika već koncept u kome se prepliću različiti vidovi umetnosti. Da li je rokenrol ustvari univerzalni medij u kome se sve vrste umetnosti mogu sresti i pronaći svoj pun izraz? -Rock’n’roll je kao forma zaista univerzalan medij i pruža priliku umjetniku da funkcionira na više razina istovremeno. Naš stav je da je obaveza svakog pravog umjetnika da svojim djelovanjem učini sve da svijet postane bolje mjesto za svih. Negde ste izjavili da je „Bombardiranje Srbije i Čačka” poslednji Jugoslovenski album. Na njemu ste se posvetili regionalnim mitovima. Koliko smo, po vama, duboku zaglibljeni u tu mitologiju i čini li vam se da umetnost može pomoći da se izvučemo iz nje? -To je zapravo napisao naš prijatelj, nedavno prerano preminuli rock novinar, pisac i glazbenik Ante Perković i jako nam se dopada taj njegov komentara tog našeg albuma. Kod svih naroda je prisutna mitologija, pa tako i kod naroda na ovim prostorima. Samo tu postoji problem jer se nikako ne izlazi iz gliba tih mitova, a kad se i pokuša napraviti odmak od njih to se radi na način da se negiraju, revidiraju i poništavaju. To nije dobro jer se nijedan narod ne smije stidjeti svoje prošlosti. 2000. godine ste zbog stanja u hrvatskoj muzici izvršili kolektivno samoubistvo na Trgu Bana Jelačića. Je l’ vredelo? -Zapravo je taj čin bio naša reakcija na to što je izdavač odlučio umnožiti naš album Jedina koji je prvotno trebao postojati samo u jednom primjerku i na taj način nas prevario. Mislimo da je naš potez imao smisla jer nas od onda nikad više nisu prevarili. A što se tiče stanja na sceni,hrvatska i općenito globalna scena boluje od istih simptoma. Scena je podosta umjetna i podložna precrtavanju nekih modela bez upotrebe mašte. Iako, ne može se reči da izumire, naprosto i globalno stanje je takvo. Sve je brzo i nestrpljivo. Rok trajanja je sveden na doslovno jedno slušanje,većina nema strpljenja da odsluša jednu pjesmu, a kamoli da...

Read More

intervju Obojeni program

    Obojeni program je nastao kao uzbudljiv i autentičan odgovor na punk energiju koja se kao lavina raširila muzičkom scenom krajem 70-ih i početkom 80-ih godina prošlog veka.  Od njihove prve svirke 1981. u novosadskom klubu Bronx ovom zemljom su protutnjale mnoge oluje, ali  uprkos njima „Program“  je ostao svoj, uporno braneći temeljne ljudske vrednosti: ljubav,  slobodu, nadu i optimizam. Obojeni program je veliki bend i imaćemo čast da ga ugostimo na HillsUp festivalu. Tim povodom smo razgovarali sa Branislavom Babićem Kebrom, čovekom čija su čudesna mašta, poezija i kreativnost stvorile ovaj bend i oko njega jedinstven svet.   Na sceni ste gotovo četiri decenije.  Koliko ste se Vi promenili za to vreme? -Sve se nekako oko nas menja, pa verovatno tako i mi.  Promene su prirodni procesi i ne vidim nista loše u tome. Mi smo u nekom konstruktivnom smislu uvek bili otvoreni za promene. Počeci vaše karijere su vezani za čitav pank talas koji je početkom 80-ih zapljusnuo Novi Sad. Pored vas, tu su bili Grad, Luna, La Strada, Boje… kako i zašto se pank tako dobro primio u pitomoj vojvođanskoj ravnici? -Nisam siguran da je baš lako objasniti zasto se  pank tako dobro primio u vojvodjanskoj ravnici, verovatno neki splet okolnosti, neko lepo vreme, neki zanimljivi ljudi, neko kosmičko ludilo, ko to moze znati ? Početna slova vaših prvih sedam albuma daju ime Novi Sad. Šta vaš grad čini toliko posebnim? -Mi živimo u tom gradu i nekako je normalno da za nas on ima poseban značaj. Nekada ste isticali svoje oduševljenje knjigama Svetislava Basare. Šta danas čitate? -Svako vreme ima neko  svoje obeležje , za ovo vreme to bi sasvim sigurno bio  Slobodan Tišma. Pominjali ste negde koncert Seks Pistolsa na Egzitu i utisak koji je ostavio na vas. Kakav je osećaj kada u već zrelim godinama dobijete priliku da se susretnete sa svojim uzorima? Da li je to na neki način bio susret sa samim sobom, tj. onim klincem koji je gladno upijao sve informacije o tadašnjoj pank sceni? -Moglo bi se  to i na takav neki način posmatrati. Bio je to sasvim sigurno vrlo emotivan doživljaj i jako dobar nastup Pistolsa.  Nisam previše bio okrenut tom istorijskom značaju benda, da je bio loš koncert rekao bih da je bilo bezveze, medjutim oni su bas dobro zvučali, sigurno bolje nego sedamdesetih godina prošlog veka. Čvrsto se držite određene doze andergraunda, svesno se trudeći da ne skliznete u mejnstrim. Da li vas to plaši velika scena ili ona zahteva previše kompromisa sa vaše strane? -Nisam bas siguran da se mi bilo čega držimo, nismo konceptualisti . Mi smo to što radimo, mi tako živimo...

Read More

Koncerti su najveća predstava koju mozete doživeti

  Kanda Kodža i Nebojša su na svoj put krenuli, sad već daleke, 1991. godine. Tokom tog putovanja su stvorili neke od najznačajnijih albuma i pesama srpskog rokenrola i sebi obezbedili važno mesto u istoriji ove magične muzike. Jedna od stanica na njihovom putu će biti i Zlatibor. Ovim povodom smo razgovarali sa Oliverom Nektarijevićem, frontmenom KKN i pokušali da otkrijemo kakve će duhove probuditi na HillsUp festivalu.     Kanda Kodža i Nebojša postoje više od četvrt veka. Jeste li se umorili?   -Prirodno je da se sa godinama umoriš, medjutim pretpostavljam da bi svi u bendu bili u dodiru sa muzikom i bez benda, jer je muzika više kao vazduh nego posao ili karijera.   Dragan Ambrozić je rekao da ste nastavili tamo gde je stala Ekatarina Velika. Kako Vi gledate na tu, sad već mitsku, scenu osamdesetih?   -Iz perspektive nekoga ko je dete jugoslovenskog a posebno beogradskog novog talasa, na muzički legat tog vremena gledam kao na deo sopstvenog muzičkog DNK, a prodaju magle i iluzija o boljoj prošlosti koja traje od raspada zemlje u kojoj je ta scena delovala, kao na društvenu anomaliju koja samoj muzici doprinosi u duhu onog Simovićevog stiha – «ni boljeg grožđa, ni gorih vinara».   Vaša muzika predstavlja bogatu mešavinu svih uticaja, od regea do klasičnog roka. Na sve to ste stavili svoj lični pečat i stvorili originalan zvuk po kome je KKN prepoznatljiv. Šta je sve stalo u vaš rokenrol?   -Kao sto pesma kaže, sve je stalo u naš rokenrol, žanrovski i stilski slobodno razmišljanje, razumevanje rokenrola kao jedne nove platforme crnih ljudi u SAD posle 2.rata koja se potom razvila u najveću kulturnu revoluciju XX veka. Kad rokenrol doživiš kao ličnu filozofiju i nacin gledanja na svet i ljude, onda je sigurno da puno onoga sto mi jesmo staje u rokenrol, ali muzika koju stvaramo i junaci i svetovi koji u njoj obitavaju već decenijama su veći od nas pojedinačno – zajedništvo benda stvara taj peti element koji mozete doživeti i kao originalan izraz, a i kao kljucni sastojak naše muzike.   Nekako izgleda da se poslednji veliki rokenrol bum u svetu desio 90-ih. Obzirom na trendove, mislite li da je moguća nova rokenrol revolucija?   -U smislu šou biz spektakla, teško. Tehno menadžeri su preuzeli poluge upravljanja svetom. Ali, mislim da će svaka sledeća revolucija delom biti i rokenrol revolucija, pošto te dve pojave dele puno zajedničkog – nepredvidivost, nekontrolisanost, delimičnu iracionalnost, a opet konkretne ljude koji stoje iza toga, dakle sve ono sto je tehno industrija XXI veka izbrisala u cilju sto sveobuhvatnijeg nadzora nad kompletnim čovečanstvom. Čovek medjutim ne moze biti čovek ako...

Read More

IRIE FM – INTERVJU

Irie Fm, nekada najbolji rege bend Evrope, svesno je odustao od hoda utabanom stazom, odbacio uske žanrovske granice i nastavio svoj put stvarajući sopstveni, originalan zvuk. Pred nastup na HillsUp festival Vukašin Marković, frontmen Irie Fm nam objašnjava kako i zašto je došlo do ovako hrabre promene, o stvarima koje ga inspirišu i povezuju članove bende. Na vašoj zvaničnoj fb stranici ste napisali da je Iri Fm bend okupljen oko jedne ideje a ta ideja je jedinstvo u stvaranju muzike za mlade ljude. Kako to da tumačimo mi, malo stariji? -Hahahaahahahah, možda najzabavnije pitanje u celoj kampanji za “Puteve”. Dragi “stari”, ko god se od vas seća mladosti i kvaliteta iskrene ljubavi prema muzici, naravno, ako ste je ikad imali, i vi se racunate u ove mlade. Pritom, to je opis benda od pre nekoliko godina, kada smo svi u bendu bili dovoljno daleko od kategorije “starijih”, ali mi pravimo muziku prevashodno za našu generaciju, ko god izvan toga čuje sta pričamo, dobrodošao je. Razlog za to je jer zelimo primarno njima da se obratimo. Uostalom, ako ste MALO stariji, nemojte nam zameriti. Bend čini desetak ljudi. Večito pitanje u takvim slučajevima je kako uspevate da se uklopite, pogotovu u današnje vreme kad svi imaju po hiljadu obaveza tokom dana? -Bend čini osam ljudi. Osam ljudi koje gradi zajednicu, i trudi se oko nje. Nemamo problem oko usklađivanja. Svima je stalo do naše priče i benda. Obaveza uvek ima, ali i ovo je obaveza, pre svega- prema sebi, jer za razliku od drugih obaveza, u ovoj se uživa.   Kao neko ko je proglašen za najbolji evropski rege bend 2012. godine, vidno je da ste poprilično izašli iz te forme. Pesma Putevi i Kliziš, apsolutni hitovi, su, za razliku od Vaših ranijih pesama, na srpskom i muzički izraz je u potpunosti promenjen. Kako je došlo do takve promene, šta je to što vas je inspirisalo, pokrenulo na takav muzički preokret, sazrevanje ili možda potraga za većom slobodom? -Sazrevanje, potreba za promenom, za novim, za slobodom i jedinstvenim ličnim izrazom. Nagrada nam i dan danas puno znači, ali nam je pokazala kuda da idemo / ne idemo. To što je taj put bio suprotan od puta koji je ta nagrada “krčila”, to je samo bila smelost i rešenost jedne, međusobno iskrene grupe ljudi.   Obzirom na to da je vaš opus dosta raznolik, odakle crpite ideje? Čime se vodite dok stvarate? -Vodimo se time da je dobro. Inspiraciju crpimo iz života i osećanja. Pokusavamo da napravimo slike pesmama.   Ima li u Srbiji dovoljno prostora i prilika da se čuje ili pokaže nešto dobro, nešto drugačije? -Nažalost nema, ni u...

Read More